Васкршњна посланица Патријарха Иринеја – Patriarchal Paschal Encyclical 2011

СРП­СКА ПРА­ВО­СЛАВ­НА ЦР­КВА

СВО­ЈОЈ ДУ­ХОВ­НОЈ ДЕ­ЦИ

О ВАСКРСУ 2011. ГО­ДИ­НЕ

И Р И Н Е Ј

МИ­ЛО­ШЋУ БОЖ­ЈОМ

ПРА­ВО­СЛАВ­НИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИ­МА АРХИ­ЈЕ­РЕ­ЈИ­МА СРП­СКЕ ПРА­ВО­СЛАВ­НЕ ЦР­КВЕ – СВЕ­ШТЕН­СТВУ, МО­НА­ШТВУ И СВИ­МА СИ­НО­ВИ­МА И КЋЕ­РИ­МА НА­ШЕ СВЕ­ТЕ ЦРКВЕ: БЛА­ГО­ДАТ, МИ­ЛОСТ И МИР ОД БО­ГА ОЦА, И ГО­СПО­ДА НАШЕГ ИСУ­СА ХРИ­СТА, И ДУ­ХА СВЕ­ТО­ГА, УЗ НАЈ­РА­ДО­СНИ­ЈИ ВАСКРШЊИ ПО­ЗДРАВ:

Х Р И С Т О С В А С К Р С Е!

Христос воскресе!

Смрт однесе!

Вечни живот донесе!

Поздрављајући Вас, браћо и сестре, овим поздравом вечне радости, у његовој светлости и бесмртном значењу, ми, ваши епископи, сведочимо пред вама и пред свим људима велику и свету истину наше хришћанске вере и наше Православне Цркве. Обасјани светлошћу Христовог васкрсења, сазнајемо, наиме, да на земљи постоје само две врсте људи, две врсте верникâ: они који верују у живот вечни, који њиме и за њега живе; и поклоници смрти и ништавила. Свако од нас, свакога дана, свакога тренутка нашег земног живота, треба да се упита: у коју врсту од ове две спадам, којој врсти људи припадам? Припадам ли онима који су познали да су вечна и бесмртна бића; или онима који верују да смрт и ништавило чине њихов почетак и крај, прождирући коначно сва бића и све твари? Јесам ли у спасоносној заједници са онима који већ овде на земљи живе вечним животом и за вечни живот; или сам у жалосном друштву оних којима господари смрт? Зато се, уосталом, такви грчевито и држе само за пролазни живот, клањајући се – јавно или тајно – смрти и пролазности…

Ми хришћани по томе и јесмо хришћани, што верујемо у живот као врховну вредност и смисао људског назначења и што се клањамо непролазном животу и вечној светлости. Другим речима, ми верујемо у Христа Господа, Који је победио смрт. Самим тим, верујемо и у опште васкрсење свих људи и у вечни живот свих створења.

Ево, поново нас обасјава вечна светлост из Христовог живоносног Гроба. Зато, радујмо се, браћо и сестре, што смо створени и што постојимо – не за смрт и ништавило, већ за вечни живот и непролазност! Радујмо се, јер је Васкрсли Христос победио грех, смрт и сваку човекоубилачку демонску силу! Радујмо се, јер је разагнао мрак смрти из људског бића и таму незнања из људског ума и са човекових очију! Радујмо се што, благодарећи Васкрсењу Његовом, у дубинама бића и твари више не царују мрак и смрт, него непролазна светлост и вечни живот! Радујмо се и веселимо што историја света и рода људског више није бесповратно умирање и ишчезавање, већ стварност заквашена квасцем вечног живота!

Можда више него икад у историји, данас је код људи поколебана вера и нада у непролазни смисао људског живота. Верујући у Васкрсење Христово, у опште васкрсење мртвих и у живот вечни, ми заправо верујемо у неуништивост вере и људске наде, у непобедивост смисла живота. Вером постајемо сигурни да, ипак, „над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује“ (Његош). Верујући у Васкрсење Христово, и исповедајући Васкрслога Христа као Господа и Спаситеља, ми верујемо у непрекидно васкрсавање и обнављање неуништивог људског достојанства.

Данас су људски морал, стид и доброта унижени и згажени управо зато што је људска свест опрхвана смрћу и бесмислом. Верујући у Васкрслога Христа – у Њега као Пут, Истину и Живот, ми верујемо у обнављање и васкрсавање људског морала, стида и доброте. У наше дане се љуљају темељи људске културе и помрачују циљеви људског делања и стваралаштва. Само они који верују у Христа и срцем виде Васкрсење Његово, опште васкрсење мртвих, и вечни смисао свих створења; препознају неуништиво корење човековог делања и непресушне изворе људског стваралаштва и културе.

Данас, саможивост, духовна чамотиња, властољубље и празнословље прете да униште цвет несебичне љубави уграђене у људску природу, на чијем пламену се греју сва бића и сва створења; прете да убију радост живота, рађану из слободе, узајамности и делатне саможртвености. Само Васкрсли Христос, Који се уселио у нас и дошао међу нас – да служи, а не да влада; да се дарује и жртвује, а не да жртвује себи друге – обнавља у нама огањ несебичне љубави, братске узајамности, служења и саможртвености. Само вера у бесмртност, засијала из Христовог Гроба, спаљује својим огњем саможивост и самољубље као лажно начело и погрешан начин живљења. Једино нам она открива вечну истину да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњима, према свима створењима, излаз из свих људских обмана и лажи, ослобођење од лажног живљења и телесног мудровања, спас од свих тмина и безизлаза!

Себичност и непоштење и данас – као и јуче, као и сутра – уништавају свако право заједништво, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, властољубље, насиље, и отимање туђег, угрожавају личност и њену богодану слободу. Та себичност, грамзивост и насиље утолико су већи уколико човек није прогледао да сагледа своје вечно достојанство, нити је отворио очи за вечна пространства и видике свога бића – уколико је везанији за земаљска и пролазна блага. Само душе обасјане светлошћу Васкрсења Христовог, обновљене надом у опште васкрсење мртвих и прекаљене вером у добра која мољац не нагриза и рђа не квари, ослобађају се себичности, осећања биолошке угрожености, страха, грамзивости, отимања од других, и насиља над њима. Очарани вечношћу, богатством и преизобиљем вечнога живота, синови и кћери свете Цркве налазе праву меру свега, и равнотежу између пролазног и непролазног; између онога чему треба служити и за шта се вреди жртвовати, и онога што је недостојно човека и човековог достојанства, живљења и делања. Њима постаје јасна велика Христова истина о животу: „Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мк 8,36–37).

Заиста, Васкрсењем Христовим, као и вером у опште васкрсење мртвих и у живот вечни, учимо се да освајамо – али не да освајамо пролазна и ограничена земаљска пространства, него вечни и бесконачни простор божанске љубави и доброте. Васкрслим Христом – изгубљени задобијају наду да ће се наћи; болесни да ће оздравити; безутешни да ће се утешити; умирући да ће васкрснути; мајке остале без деце да ће своје наручје поново испунити и вечно се загрлити са својом децом!

У ово наше време, односи међу народима и међу појединцима угрожени су себичношћу, међусобним презиром, насиљем и мржњом. Страшни и апокалиптични земљотрес у Јапану, и њему слична природна знамења нашег времена у свету, подсећају нас на људску немоћ, на смртност и ништавило људских дела. Очевидно, духовни и морални поремећаји у људском друштву, као одвајкада, праћени су и сада природним поремећајима, попут цунамија. Нису ли то нови подсетници свему човечанству да заиста постоји узајамност међу духовно-моралним стањем и природним феноменима? Збивања у природи нас подсећају да од нашег људског начина живљења и понашања зависи природни поредак ствари. Подсећају нас да је човек одговоран не само за себе и свој народ, него и за све људе и све народе, као и за свеукупну Божју творевину.

Управо на ту одговорност указује нам светлост Христовог Васкрсења, која обасјава све и сва, откривајући смисао свих догађања у времену и живота у вечности. Васкрсли Христос, Који је Својим раширеним рукама на Крсту све и сва занавек загрлио и све обасјао светлошћу Свога Васкрсења, позива Својом богочовечанском љубављу све људе и народе на саможртвену љубав, на узајамно мирење и братско праштање. Његов позив свима на вечни живот, на праштање свима за све, Његово опраштање свима са Крста и давање вечног смисла свему постојећем, свим збивањима и читавој историји, греје нам и васкрсава душу, обнавља срце и испуњује живот миром и радошћу. Васкрсење Христово враћа свеукупној творевини њен богодани поредак и смисао. Враћа Бога људима и људе Богу. Враћа људе једне другима, и дарује им прави начин постојања и вечни смисао живљења.

Зато, опростивши све једни другима Васкрсењем Христовим, и загрливши се вечним загрљајем, запевајмо једним срцем и једним устима, и научимо све људе и све народе да певају песму вечне љубави и живота:

Христос васкрсе из мртвих,

смрћу смрт поразивши,

и онима који су у гробовима живот даровавши.

Појмо, о појмо и ми, и сви људи, ову вечну песму, и сверадосно се поздрављајмо, сада и свагда и вавек:

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2011.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

———————————————————————————————

The Serbian Orthodox Church to her spiritual children at Pascha, 2011

I R I N E J

By the grace of God

Orthodox Archbishop of Pec, Metropolitan of Belgrade-Karlovci and Serbian

Patriarch, with the all the Hierarchs of the Serbian Orthodox Church – to all the clergy, monastics, and all the sons and daughters of our Holy Church: grace, mercy and peace from God the Father, and our Lord Jesus Christ, and the Holy Spirit, with the joyous Paschal greeting:

CHRIST IS RISEN!

INDEED HE IS RISEN!

“Christ is risen!

He has destroyed death,

Bringing eternal life”!

Greeting you, dear brothers and sisters, with these words of eternal joy, in their light and immortal meaning, we, your hierarchs, witness before you and all people the great and holy truth of our Christian faith and our Orthodox Church.

Enlightened by the light of Christ’s resurrection, we learn that on earth there are only two kinds of people, two kinds of faithful: those that believe in eternal life and who live by it and for it; and the other kind, those who worship death and nothingness. Every one of us, every day, every moment of our earthly life, should ask himself: to which of these two groups do I belong, to what kind of people do I belong? Do I belong to those who have recognized that they are eternal and immortal beings, or do I belong to those who believe that death and nothingness are their beginning and end, ultimately consuming all beings and all things? Am I in the community of salvation with those who already here on earth live with and for eternal life; or am I in that sad company of those ruled by death? That is why, among other things, such people restlessly hold on to transient life, worshipping – publicly and secretly – death and ephemeral matters…

We Christians are who we are because of our belief in life as the primary value and meaning of mankind’s vocation and because we bow down before eternal life and eternal light. In other words, we believe in Christ the Lord, Who conquered death, and with this we believe in the general resurrection of all and in eternal life of all beings.

Here, once again we are enlightened by eternal light from Christ’s life-giving Tomb. Therefore, let us rejoice, brothers and sisters, because we are created and because we exist – not for death and nothingness, but rather for life everlasting and for eternity! Let us rejoice, because the Resurrected Christ has destroyed sin, death and every man-destroying demonic power! Let us rejoice, for He has abolished the darkness of death from human existence and He has abolished the darkness of ignorance from human minds and man’s sight! Let us rejoice, for thanks to His Resurrection, darkness and death no longer reign in the depths of existence and creation, but rather eternal light and eternal life! Let us rejoice and celebrate that the history of the world and of mankind is no longer irreversible dying and disappearance, but rather reality is leavened with the yeast of eternal life!

Perhaps today more than ever before in history, people’s faith and hope in eternal life are shaken. Believing in Christ’s Resurrection, in the general resurrection of the dead and in life eternal, we actually believe that faith and human hope are inextinguishable, and that the meaning of life is undefeatable. With faith we become certain that, “above all this great commotion, the power of the supreme mind again reigns” (Njegos). Believing in the Resurrection of Christ, and confessing the Resurrected Christ as Lord and Savior, we believe in unending resurrection and the renewal of unconquerable human dignity.

Today human morality, shame and goodness are brought low and trampled upon because human conscience has been permeated with death and meaninglessness. Believing in the Resurrected Christ, in Him as the Way, the Truth and the Life, we believe in the regeneration and resurrection of human morals, shame and goodness. In our days the foundations of human culture are shaken and the goals of human work and creativeness are darkened. Only those who believe in Christ and see with their hearts His Resurrection, the general resurrection of the dead and the eternal meaning of created beings, recognize the unassailable roots of man’s work and the unquenchable fountains of human creativeness and culture.

Today, selfishness, spiritual darkness, love of power and vain talk threaten to destroy the flower of unselfish love built into human nature, the love by whose flames all beings and all of creation are warmed; these vices then threaten to destroy the joy of life born from freedom, mutuality and self-sacrifice. Only the Resurrected Christ, Who entered our being and came to us — to serve, not to rule; to give and sacrifice Himself, not to sacrifice others to Himself — renews within us the ember of unselfish love, brotherly mutuality, service and self-sacrifice. Only faith in eternal life, shining from Christ’s Tomb, burns up selfishness and self-love as false principles and a false way of life. Only the light from the Tomb reveals the eternal truth that self-sacrificial love towards God and neighbors, towards all created beings, is emancipation from all human deceptions and lies, liberation from false living and carnal philosophy, salvation from all darkness and obscurity!

Selfishness and lack of integrity today – as they did yesterday, as they will tomorrow – are destroying every real communion, common good and possession. Lack of trust, greed, love of power, violence, and stealing afflict personhood and its God-given freedom. That selfishness, greediness and violence are that much greater if a man has not opened up his eyes to see his eternal dignity and the eternal expanse and view of his being – inasmuch he is attached to earthly and transient treasure. Only souls enlightened by the light of Christ’s Resurrection, renewed with hope in the general resurrection of the dead, souls restored with faith in a good that the moth does not eat away and rust does not destroy, are freed of selfishness, feelings of biological inadequacy, fear, greediness, stealing, and aggression. Permeated with eternity, richness and abundance of eternal life, sons and daughters of the Holy Church find a real measure for everything, and a balance between the temporal and the eternal; between that which we should serve and for which we should sacrifice, and that which is not worthy of man and his dignity, living and labor. To sons and daughters of the Church a great truth of Christ about life is clear: “For what will it profit a man if he gains the whole world, and loses his own soul?” (Mark 8:36)

Truly, with Christ’s Resurrection, as with the faith in the general resurrection of the dead and life eternal, we learn to conquer – but not to conquer transient and limited earthly regions, but rather the eternal and limitless regions of God’s love and goodness. With the Resurrected Christ, those who are lost receive the hope that they will be found; the sick that they will be healed; that the unconsoled that they will be comforted; the dying that they will rise again; that mothers left without children will once again fill their arms and eternally hug their children.

In our time, the relationships between nations and individuals are affected by selfishness, mutual repugnance, aggression and hatred. The devastating and apocalyptic earthquake in Japan and similar natural occurrences of our time in the world remind us of human weakness, of the mortality and nothingness of human works. Obviously, spiritual and moral disorders in human society, as before, are accompanied with natural disasters, such as tsunamis. Aren’t they new reminders to all mankind that truly there exists a mutuality between the spiritual-moral state and natural phenomena? Events in nature remind us that the natural order of things depends on our human way of living. They remind us that man is responsible not only for himself and his people, but also for all people and nations, as he is responsible for all of God’s creation.

It is to this responsibility that the light of Christ’s Resurrection points, the light that enlightens all and everything, revealing the meaning of all events in time and of life in eternity. The Resurrected Christ, Who with His arms outstretched on the Cross eternally embraces and enlightens with the Light of His Resurrection everything and everybody, with His Divine-Human love calls all people and nations to sacrificial love, mutual peace and brotherly forgiveness. His calling of all to eternal life, to forgiveness of everyone for everything, His forgiveness to all from the Cross and His giving of eternal meaning to everything that exists, to all events and all of history, warms us and resurrects the soul, renews the heart and permeates life with peace and joy. Christ’s Resurrection brings back the God-given order and meaning to all of creation. It brings God back to people and people back to God. It brings people back to each other and it gives them a real way of existence and eternal meaning to living.

Therefore, forgiving each other with the Resurrection of Christ, and being held with an eternal embrace, let us sing with one heart and one mouth, and let us teach all people and nations to sing the song of eternal love and life:

Christ is Risen from the dead,

Trampling down death by death,

And upon those in the tombs,

Bestowing life.

Let us sing, indeed, we and all people, this eternal song, and let us greet each other all-joyously, now and ever and unto the ages of ages:

Christ is Risen!

Indeed He Is Risen!

Given at the Serbian Patriarchate in Belgrade at Pascha 2011.

Your prayerful intercessors before the Risen Lord:

Archbishop of Pec,
Metropolitan of Belgrade-Karlovci and
Serbian Patriarch IRINEJ

Metropolitan of Zagreb and Ljubljana JOVAN
Metropolitan of Montenegro and the Coastlands AMPHILOHIJE
Metropolitan of Dabro-Bosna NIKOLAJ

Bishop of Sabac LAVRENTIJE
Bishop of Zvornik-Tuzla VASILIJE
Bishop of Srem VASILIJE
Bishop of Banja Luka JEFREM
Bishop of Budim LUKIJAN
Bishop of Canada GEORGIJE
Bishop of Banat NIKANOR
Bishop of New Gracanica – Midwestern America LONGIN
Bishop of Eastern America MITROPHAN
Bishop of Zica CHRYSOSTOM
Bishop of Backa IRINEJ
Bishop of Great Britain and Scandinavia DOSITEJ
Bishop of Ras and Prizren ARTEMIJE
Bishop of Bihac and Petrovac CHRYSOSTOM
Bishop of Osijek and Baranja LUKIJAN
Bishop of Central Europe CONSTANTINE
Bishop of Western Europe LUKA
Bishop of Timok JUSTIN
Bishop of Vranje PAHOMIJE
Bishop of Sumadija JOVAN
Bishop of Slavonia SAVA
Bishop of Branicevo IGNATIJE
Bishop of Milesevo FILARET
Bishop of Dalmatia FOTIJE
Bishop of Budimlje and Niksic JOANIKIJE
Bishop of Zahumlje and Hercegovina GRIGORIJE
Bishop of Valjevo MILUTIN

Bishop of Raska-Prizren TEODOSIJE

Bishop of Western America MAXIM
Bishop of Gornji Karlovac GERASIM

Bishop of Australia and New Zealand IRINEJ

Retired Bishop of Zahumlje and Hercegovina ATANASIJE,

Administrator of Raska and Prizren Diocese
Vicar Bishop of Hvostno ATANASIJE
Vicar Bishop of Jegar PORFIRIJE
Vicar Bishop of Dioclea JOVAN
Vicar Bishop of Moravica ANTONIJE

THE ARCHDIOCESE OF OCHRID
Archbishop of Ochrid and Metropolitan of Skoplje JOVAN
Bishop of Polos and Kumanovo JOAKIM
Bishop of Bregal and locum tenens of the Diocese of Bitolj MARKO

Vicar Bishop of Stobija David